Светионици

МИЛАН БУДИМИР (1891-1975), ЗНАМЕНИТИ НАУЧНИК И УЧИТЕЉ У ТРАДИЦИЈСКОМ СМИСЛУ
Најдубљи дамари Балкана
Стигао је од Мркоњић Града до разрешења најделикатнијих преантичких тајни Полуострва. Докторирао је у Бечу на религији Индоевропљана. Познавао Андрића и Кочића, Гаврилу Принципу држао часове, са Нушићем путовао на рођендан Масарику. Ослепео је пре 30. године, али је утемељио српску балканологију и учврстио класичну филологију. Презирао је „свако лудо трчкарање за Европом” и призивао „васкрс балканског духа и балканске Отаџбине”

Пише: Ђорђе М. Србуловић

Истинско знање, оно које човека одваја вековима од савременика, има иницијацијски карактер. То подразумева да Учитељ, који га поседује, усавршава и преноси другима, мора да прође кроз све што му је намењено и да при том остане усправан на свом Путу. Тиме сведочи Врлину и његов живот добија ону величанственост која се не окончава овоземаљским животом.Животи Учитеља трају и умножавају се, преносе се инастављају у другима, а да ови често и не знају чији је то живот, чија су дела, мисли и знања којима су даровани. Њихово је да наставе Пут, они достојни Учења то и чине.
Све ово огледа се у животу и делу Милана Будимира. А ко би рекао?! Почеци су изгледали тако необећавајуће, тог 2. новембра 1891, у Мркоњић Граду, у завичају Врховине, где су били римски и турски друмови, како је сам говорио. „Богу иза ногу!” Мајка Јованка, неписмена, честита и патријархална жена, отац Ђорђе берберин, трговац, механџија, продавац народних календара и других књига које је издала „Књижара Браће М. Поповића” у Новом Саду. То су први сусрети Милана Будимира са књигом. Како сам каже, отац је говорио ијекавицом, мајка икавицом, па се већ у кући сусрео са различитим речима, изговорима и значењима. Основну школу, српско-православну, учио је у Мркоњић Граду, код Павла Убавића, који ће касније бити сенатор. Пред крај живота, почетком седамдесетих година прошлог века, исповедајући се публицисти Кости Димитријевићу, Будимир је рекао да црквене песме које је тада научио још зна.
Био је човек енциклопедијског знања, велики ерудита, увек пун енергије. (Nula dise sine linea. Ни један дан без ретка. Та реченица била му је својеврсно животно правило и често ју је понављао.) Ведрина је била у основи његовог бића – оценио је карактер свог професора Војислав Ђурић.

ВИДОВИТОСТ СЛЕПИХ ПЕСНИКА

После четири завршена разреда, захваљујући општинској стипендији, одлази у Сарајево и наставља школовање у класичној гимназији. Језици су му ишли, па је још у нижим разредима гимназије научио грчки и латински, а потом хебрејски и неколико живих: немачки, мађарски, руски, италијански, француски... „У време када сам могао самостално да читам, читао сам литературу на дванаест језика.”
До 1910, када је окончао гимназијско школовање, постао је члан „једног од мноштва ђачких друштава, испрва српских, касније југословенских”. Али, не било којег, већ оне организације коју ће 1917. Божидар Пурић у Крфском забавнику назвати „Млада Босна”! Будимир упознаје и нешто млађег Гаврила Принципа, коме је давао часове, а среће се и са Гаћиновићем, за кога каже да је тек његовим доласком организација попримила озбиљан карактер и чврстину. Уосталом, Гаћиновић је био прави, рођени револуционар; није непознато да се виђао и са Троцким.
Од 1910. до 1914. Будимир је у Бечу, на студијама класичне филологије и упоредне лингвистике. И тамо је активан у студентским организацијама „Зора” и „Академац”. Због учешћа у демонстрацијама против „двојне монархије”, проћи ће кроз петнаест затвора, што ће нарушити његово здравље, те ће без вида остати пре тридесете године. Божија рука: изучавајући слепог песника Хомера и његову Илијаду, Будимир ће оставити више од 200 научних радова, највећи део њих пишући и сам слеп – отворивши очи целом свету новим путевима знања за којима је трагао, као и за изгубљеним временом, како је говорио академик Срејовић. И то, уз много другога, сврстаће га у сам врх српског, европског и светског знања. Пред крај живота, рад који је написао о трећем слепом великану – Филипу Вишњићу, биће повод за хајку босанских и југословенских комуниста на Будимира.
Иако му је хајком здравље било додатно нарушено, овај човек ведрог духа остаће усправан. После дужег боловања, умире 17. октобра 1975, без комеморације, без права на Алеју великана, без изабраних или сабраних дела.
Данас још није добио место које му припада у српској култури. Истина, реномирано Друштво за античке студије у Београду додељује Награду за класичне науке „Милан Будимир”. Библиотека Савеза слепих и једна школа за слабовиде носе његово име. У родном Мркоњић Граду у децембру 2012. проглашен је за почасног грађанина и једна улица зове се по њему. Али све то ни изблиза није довољно, ни у складу са стварним значајем који је имао овај горостас науке.

ОЛУЈНИ БОГОВИ И БАЛКАНСКЕ СУДБИНЕ

Због слабог вида, Први светски рат провео је у позадинским јединицама, за канцеларијским столом. По окончању рата, враћа се у Босну и почиње да ради, најпре у Бихаћу, а потом у гимназији у Сарајеву. Покреће часописе Ново дјело, Око, Словенски југ. Једна од најближих сарадница – Цвијета Цихлер, доктор биолошких наука, тих година постаје му супруга. (Када је професор Будимир ослепео, његова супруга потпуно напушта своју каријеру и посвећује се његовом раду и породици. Остаће тако и кад је изгубила слух, све до њене смрти, 1970.)
Године 1920, Милан Будимир са Браниславом Нушићем одлази на прославу 70. годишњице рођења Томаша Масарика. У повратку иде у Беч, где код својих професора Радермахера и фон Арнима докторира тезом О олујним боговима код индоевропских народа. Од 1921. је на Београдском универзитету.
Док је учествовао на већем броју међународних византолошких и филолошких научних скупова током постојања Краљевине Југославије, код професора Будимира сазрева свест о потреби научног истраживања целог балканског простора. Кад га је о својој идеји да се оснује Балкански институт обавестио Ратко Парежанин (велико и, на жалост, насилно избрисано име српске културе) – до које је овај дошао у разговорима са својим кумом Светозаром Спанаћевићем – Будимир се са професором Петром Скоком из Загреба одмах укључује у те активности. Свестан значаја започетог рада, краљ Александар организационо, финансијски и на сваки други начин помаже рад ове значајне институције. Програмски текст Балканске судбине, који је Будимир написао са професором Скоком, на најбољи начин говори о томе шта је задатак Балканског института: „... Да се читава цивилизација и духовна и материјална, колико је има да је створена на Балкану, критикује и формира не са гледишта Западне Европе, већ балканске Отаџбине. Свако лудо трчкарање за Европом, свако некритичко имитирање Европе, како се то често практиковало на Балкану, искључује препород балканских народа и васкрс балканског духа, јер се и једно и друго може остварити у првом реду савременом сарадњом балканског човека, балканских народа и балканских држава.”
Балкански институт дао је научни поглед на историју полуострва, до тада слабо приметан. Балкан више није био појам заосталости и варварства, већ Источник,колевка Европе и европске цивилизације. Најзначајније дело које је Институт до рата објавио, иако је смрћу краља Александра (само неколико месеци од оснивања) престало финансирање, свакако је двотомна Књига о Балкану, за коју су радове писали највећи балкански и европски научници из области класичних језика, археологије и историје тог доба. Поред тога, објављена је и књига Балкан и Балканци, а на више језика штампана је монографија Београд, која се појавила на Сајму 1940, али није пуштена у продају, јер се Немачка противила томе. Сматра се и данас да је овај бедекер о Београду можда нешто најбоље што је о престоници Србије икада написано и штампано. Такође, Балкански институт је до 1939. објавио четири свеске Међународног часописа балканских студија. И после Другог светског рата, у сарадњи са другим филолозима тадашње Југославије, Будимир ће покренути у Скопљу значајан научни часопис Жива антика, коме ће он дати име и тумачење имена.

КРИВИ ЗБОГ АУТОХТОНОСТИ

Тако је Милан Будимир, заједно са Петром Скоком, Ратком Парежанином и другим великанима науке, утемељио балканологију код нас. Када је почео Други светски рат и земља била окупирана, Балкански институт престаје да ради. Године 1969. основан је Балканолошки институт САНУ, али то је већ било нешто друго: Балкански институт је био мисија.
Бољи познаваоци дела академика Милана Будимира, у својим научним радовима, па и докторским дисертацијама, његов обимни научни опус класификују, бар оквирно, у неколико целина: филолошко-лингвистичка истраживања предантичких племена на Балкану, словенска лексика (порекло и прапостојбина Словена), књижевна истраживања. Посебне целине су његова дела: уџбеници, књиге и други радови. А изнад свега је књига-синтеза, можда најзначајније дело професора Будимира: Са балканских источника.
Милан Будимир је први, много пре него што ће компјутери доказати његове тврдње, истицао да је Илијада дело „једног човека”, позивајући се на последња два певања, која су други истраживачи углавном занемаривали. Такође, тражећи балканске прапочетке, Будимир је дошао до прехеленских староседелаца, које је назвао Пеластима. „Европска култура је копија римске, римска грчке, све је то чорбине чорбе чорба”, говорио је. Мешавина затеченог и донетог од придошлих. Једино су балкански Словени аутохтони баштиници те велике културе, јер су на њеном непосредном изворишту. „Наш језик развијао се према грчком оригиналу, а не према латинској копији.”
Тако је говорио, стварао, писао, учио Милан Будимир. Човек који је посетио Лазу Костића кад је овај био на самрти, човек који се дружио и радио са „младобосанцима”, високо ценио Андрића, Кочића (обојицу и лично познавао) и Теслу. Познавао је сам врх балканске и светске науке, а хвалио се да познаје и „два цара – бугарског Бориса и нашег Марка Цара”, књижевника.
Пред читаоце Националне ревије изнели смо само мрвице приче о Милану Будимиру, желећи да обновимо сећање на овог великана науке и културе, али и да пробудимо понешто важно а заспало у нама, „изгубљеним у времену и простору”. Професору Будимиру то више није потребно, нама јесте. Ослањали смо се при том на докторску дисертацију Милан Будимир као балканолог мр Небојше Раденковића и књигу Животне исповести Косте Димитријевића.

***

Академије, катедре, признања
Милан Будимир био је редовни члан Српске академије наука и уметности, а дописни члан Југословенске академије знаности и умјетности, као и Академије наука и умјетности БиХ. Био је редовни професор и дугогодишњи шеф на Катедри за класичну филологију Филозофског факултета у Београду, где је радио од 1921. до пензионисања 1962.
Године 1964. добио је „Октобарску награду” Београда и Орден рада са црвеном заставом, а 1967. „Седмојулску награду”.

***

Учитељ
Био је учитељ у традицијском смислу те речи. Од великог броја његових ученика, издвојићемо најпознатије у свету науке: академике Фрању Баришића, Милутина Гарашанина, Слободана Душанића, Фанулу Папазоглу, Војислава Ђурића, Драгослава Срејовића, Мирона Флашара, професоре универзитета Момира Јовића, Бранка Гавелу, Емилију Јовановић Масон, Радослава Катичића, Ксенију Марицки Гађански, Мирославу Мирковић, Милену Милин, Миодрага Стојановића, Нинославу Радошевић, Радмилу Шалабалић, Бојану Шијачки Маневић, митрополита др Амфилохија Радовића, Љиљану Црепајац, Ивана Гађанског...

***

Најбољи ученици
Сам професор Будимир је од свих својих ученика издвојио Љиљану Црепајац и нарочито Мирослава Марковића, који је био професор на Кембриџу, потом шеф катедре у Илиноису, САД. Иако је до своје 50. године написао преко сто књига, Марковић је разочарао и изневерио свог професора – како је говорио сам Будимир – једино пристанком да пређе у католичку веру да би могао да напредује на америчком универзитету.